Buduci da smo strasno azurni po pitanju pisanja i objavljivanja recenzija, slabo se vec sjecam kak' je bilo kad smo isli na Srebrne konje ...

Znam da je nesto kao bilo hladno, da sam se obukla gotovo kao da idem na proljetni piknik misleci pritom ne znam sto (ili uopce ne razmisljajuci mozda, rekla bih?!?). Jesmo se mi negdje nasli prije? Tko mi da odgovor, a da nije iz kluba-ima pivo od mene J  Mislim da smo se cak u Pitu nasli (aaaa, zato se kao ne sjecam, „sram“ me reci J), krenuli skupa, ali se opet, naravno, pogubili. Kao sto rekoh u jednoj od prijasnjih recenzija: „Put ne moze biti toliko kratak da se mi ne bismo uspjeli pogubiti“. Na duge staze nam ide, do Umaga smo dosli svi na broju, ali tu po Zg i okolici se, kuis, „razbahate“ ... „Kuis, buraz, kaj bum ja nekog cekal ili gledal jesmo svi na broju? Pa zna i sam doc, prdnem do tamo!“ J Salim se, al' da smo se pogubili-jesmo!!! Kaj se samog druzenja tice, sasvim ok. Mislim, bilo je puno ljudi pa se unutra nije dalo bit, al' sm se zato smrzavali vani. I ponovili bismo, jer nam je drustvo drago. Posebno mi se svidio izbor piva, zahvaljaujuci kojem su me i digli na foru („Nema nista osim Pan-a“) i izmamili jedan iskreno zabrinuti „STOOO??“ ... Sad cu ja to da provjerim J Naravo da je bilo svega ... I na kraju, kaj ja znam, klasika: pili, druzili se, neki krace, neki duze, i isli doma (iako se nekim ne-vozacima (citaj: meni) bas ostajalo, but jebi ga). Tak mi i treba kad jos nis polozila vozacki J I ne znam kaj bih jos rekla, aj' da ne davim vise ... Pusa svima kaj ste procitali do kraja! 

Mon – MK Kompa